Na raskršću između arhitekture i mode, između haosa stvaranja i tišine refleksije, stoji ona, fotografkinja koja hvata svet onakvim kakvim ga oseća, a ne kakvim ga vidi.
Danas skoro svi imamo kameru u svom džepu, ali talentovana Senja Vild je drugačija, jer njen klik ima dušu, ritam i smisao. Ona živi između gradova, projekata, snimanja i mora, a fotografije koje stvara imaju zajednički imenitelj – iskrenost. U razgovoru za 11:11 otkriva nam šta za nju znači istina kroz objektiv, i na koji način pronalazi harmoniju u svojoj dinamičnoj svakodnevici.
Tvoj rad balansira između mode i arhitekture. Kada bi morala da biraš, šta ti je bliže srcu, fotkanje nove modne linije, ili linije prostora?
Teško pitanje. Na prvu bih rekla da mi je modna fotografija bliža srcu, ali sam svesna koliki mir i uživanje mi daje fotografisanje arhitekture, prostora. Te dve vrste fotografije su zapravo moj karakter. Sveopšti haos i užurbanost sa jedne strane i neki mir, tišina i osluškivanje unutarnjeg osećaja sa druge. Snimanje me svakako puni energijom. Dok snimam, ponekad izgubim osećaj za vreme.
Kada gledaš kroz objektiv, šta je važnije uhvatiti: lepotu ili istinu?
Zavisi. Istina može biti lepa, ali lepota uz današnje standarde, posebno na Balkanu, ne mora nužno biti istinita.
Kako se gradi ’’rukopis’’ fotografa danas u eri kada svako od nas ima sa sobom kameru u džepu?
Kamera je samo alat, zato nije bitno koja se oprema koristi, nego šta se ima u glavi. Važne su ideje, stvari o kojima se razmišlja, ono što se svakodnevno upija, mesta na koja se putuje. Rukopis se stvara pisanjem, stalnom vežbom. Što više pišemo, bolji smo i razvijamo svoj stil. Tako je i sa fotografijom. Dogodi se „klik“ u načinu snimanjima, u stvaranju fotografskih priča.
Da li imaš ritual pre snimanja (muziku, miris, omiljeno piće…) koji te uvodi u pravi mindset za fotkanje?
Nemam, ali volim da dođem spremna. Imam razrađen plan i predstavu kako bi finalne fotografije trebalo ili želim da izgledaju. Uvek ostavljam prostora za improvizaciju na licu mesta ako to početna ideja dopušta.
Da je tvoj život editorijal, kako bi izgledala njegova naslovna strana?
Trenutno – kao poslednja kampanja brenda Paloma Wool. Iznutra se osećam dosta rastrzano i nekada sputano, ali u stvari volim red, jednostavnost i dobru organizaciju. Možda bi zapravo ta naslovna izgledala kao da ju je režirao Wes Anderson, a kreativno vizualizovao Jacquemus.
Moda se često doživljava kao plod aktuelnih trendova koji se smenjuju kao na traci. Šta je prema tvom mišljenju večna kategorija u modi?
Odelo, dobro skrojeno, bela košulja i farmerke. Uvek i svuda. Detalji sve upotpune. Stil. Ili ga imaš ili naučiš.
Život na relaciji između dve države, majčinstvo i posao. Gde pronalaziš svoju safe zonu koja ti puni baterije i na koji način?
Život na putu je pravi opis, s obzirom da se broj država povećao na više od dve. Od malena sam u pokretu, volim da putujem, da upoznajem na nova mesta, prostore i ljude. Safe zona je moja mala porodica. Vreme van snimanja, rokova „za juče“, sastanaka i obaveza. Volim da sam fizički aktivna. Duge šetnje, boravak u prirodi i hodanje nepoznatim gradovima me smiruje i daje prostora da pročistim um. More ima to. More = smiraj.
Kako zamišljaš evoluciju modne fotografije u narednih 10 godina, da li misliš da će biti više virtuelna, sirova ili autentična?
Mislim da dosta zavisi o kom delu planete pričamo. Pariz, kao i mnogo drugih modnih centara, odavno preferira korišćenje neobrađenih, skoro pa sirovih fotografija. Koristim gde god i kad god mogu analogni aparat, čak i na snimanjima kampanja i editorijala. Volim tu sirovost, jedinstvenost i neizvesnost dok se film ne razvije. Tu nema prostora za manipulaciju i lažnu sliku. Još se nisam poigrala AI-jem u svojoj fotografiji, a nemam ni neku preveliku želju. Čini mi se da se tako gubi prostor za „namernu“ grešku, kao i proces razvijanja ideje i timskog rada. Koliko vidim na Balkanu se virtuelna fotografija koristi u priličnoj meri. Nadam se da će „balon“ u nekom trenutku pući i da će ljudi biti prezasićeni fotografijama bez autentičnosti i emocije, bez realne slike.
Kao profesionalna fotografkinja, da li u AI vidiš alat za napredak ili tehnologiju koja ometa kreativnost?
AI u kreativnoj industriji može biti dobar alat koji olakšava i ubrzava određene procese, posebno u postprodukciji. Ako se pametno i smisleno koristi, može biti dobar „saradnik“. Čini mi se da još uvek nema razloga za strah, jer AI ne može predvideti stvari i situacije koji naš mozak u trenutku stvaranja može. Bar za sada.
Šta je tvoj lični dream project koji još čeka pravi trenutak?
Nisam sigurna da li pravi trenutak čeka mene ili ja njega. Kažu da je sreća ta koja čini da se stvari u životu dogode, (po)krenu. Za neke stvari u životu bi trebalo biti u pravom trenutku, na pravom mestu, sa pravim ljudima. To sam par puta iskusila, u našem regionu, na projektima na kojima sam radila. „Dream project“ je modna kampanja koja mi otvara novi veliki svet, i ona me još čeka. Čekamo se. Valjda ćemo se dočekati. Samo od sebe se zapravo ništa ne događa. Moraš malo i sreći da „pomogneš“.
Šta je za tebe individualizam nad konformizmom?
Plasiranje sopstvenih ideja tako da klijent može u potpunosti ili bar u najvećoj meri da razume, prihvati i veruje mi. Postoji granica u svemu, pa i dokle sam spremna da idem, a da ne ugrozim svoja uverenja. Ako sa klijentima ostvarim dobru komunikaciju i organizaciju onda se moje ideje i njihove želje poštuju. Ne bih sarađivala ni sa kim ako ne bih mogla da nađem zajednički jezik u kreativnom smislu.