Zbog društvenih mreža, treninzi su postali više vizuelna deklaracija na Instagramu, nego stvarna životna praksa, a retko ko još govori o suštini.
O onim tihim, nevidljivim bitkama koje vodimo sami sa sobom dok biramo da ustajemo ranije, da idemo na trening i kada nam se ne ide, da budemo disciplinovani kad bi nam više prijao neki izgovor. Luka Janković, profesionalni trener, ne veruje u brze prečice i instant rešenja – njegov pristup je filozofija svakodnevnog pomeranja granica, ne samo tela, već i uma.
U razgovoru za 11:11 otkriva zašto je disciplina temelj slobode, kao i zbog čega fitnes ne bi smeo da bude bekstvo od sebe, već povratak sebi.
U svetu gde je fitness postao skoro religija, šta je tvoja filozofija? Da li više veruješ u disciplinu kao mantru, ili u balans kao ultimativni cilj?
Zapravo je disciplina ono što može da nam pruži slobodu, a samim tim i balans koji tražimo. Bez discipline imamo samo iluziju slobode. Više discipline nam omogućava da imamo više dana kakvih želimo, a ne dana kakvi nam se dese. Disciplina nam omogućava da se krećemo ka ciljevima, uz povremena odstupanja bez odlaska u drugu krajnost.
Svi žele brze rezultate, ali koliko je telo zapravo spremno za instant transformacije? Gde je granica između ambicije i ludosti kada je trening u pitanju?
Sve se svodi na to kako osoba percipira stres. Nekome će 1-2 treninga nedeljno predstavljati najveći napor sa kojim su se u životu susreli, mrzeće ideju treninga i sve vezano na tu temu, njihova percepcija treninga nije pozitivna i samim tim će za njihovo telo i najmanji napori biti mnogo veći nego što zapravo jesu. Sa druge strane, ako osoba polazi iz momenta ljubavi prema sebi, sigurna je u glavi kako sebi čini dobro, uživa u procesu, pronalazi nešto dublje u svemu tome, pronalazi smisao u tim teškim trenucima i pomeranju svojih granica – onda su za takvu osobu granice jako daleko. Osim toga, postoji još jedna stvar gde često ljudi polaze iz mržnje prema sebi koja je toliko jaka da se kažnjavaju rigoroznim ishranama i iscrpljujucim treninzima i gde nikada sebi nisu dovoljni, ili jednostavno beže od nečega, od sa čim se plaše da se suoče. Tada trening i ishrana nikako ne mogu da budu rešenje problema.
Trening je mnogo više od fizičke snage – gde vidiš najveću mentalnu transformaciju kod ljudi koji dolaze kod tebe?
Ovo je jedna stvar koju pomislim svaki dan kada mi klijenti dolaze na trening. Pomislim kako su pored svih ličnih problema, poslovnih i životnih obaveza, koliko god da im se spava ili da su umorni nakon posla, ipak odlučili da urade nešto teško u tom trenutku i što im se nikako ne radi, a to je da dođu na trening. Razmišljam kako imaju potpunu slobodu volje da se ne pojave na trening, da mi jave da ne dolaze, bez objašnjenja, ali ipak biraju da ostanu dosledni i mislim da im se taj mišic discipline koji na taj način vežbaju prenosi i na druge aspekte života.
Koji je ultimativni „dos“ i „don’t“ kada je reč o fitnesu i građenju forme? Šta nikada ne bi preporučio, a šta je must za svakoga ko želi rezultate?
Mislim da treba izbegavati bilo kakve crash dijete, izgladnjivanja, izazove tipa “izgubi 10 kilograma za mesec dana”, bilo šta što vodi u potpuni ekstrem u odnosu na trenutni stil života osobe. Odnosno bilo šta što nije održivo za tu osobu, ako pogleda neki dugoročni period. Loše navike koje razvijemo kroz život se teško tek tako izbacuju. Potrebno je da ih postepeno menjamo za bolje, a i to teško radimo ako nam neko kaže, već moramo sami da shvatimo i osetimo boljitak promene i da zapravo želimo tu promenu. Za to je potrebno vreme. Iza svakog cilja moramo da napravimo mehanizme i akcije koje možemo redovno da ponavljamo kako bi mogli ne samo da postignemo neki cilj, nego kako bi mogli i da se zadržimo kada stignemo tu. Radite na razvijanju malih svakodnevnih navika koje će vam pomoći da napredujete, nemojte da pokušavate da preskačete stepenike i uzimate prečice.
Koliko je estetika u treningu bitna? Da li si ikada imao klijenta koji je bio fizički u top formi, ali je mentalno bio potpuno van balansa?
Ovo je jako česta pojava u svetu fitnessa zato što ti trening na neki način omogućava da pobegneš od svojih demona, čak se i to što si ekstremniji u treningu sve više veliča i ceni, posebno zahvaljujući društvenim mrežama koje mogu potpuno da ti iskrive sliku realnosti. Umesto da se suočim sa svojim nesigurnostima, treniraću da izgledam najjače na svetu, i da dobijem što više pohvala od nepoznatih ljudi, da da, to će me sigurno ispuniti…
Kad ne treniraš druge, kako puniš sopstvene baterije? Šta ti je beg od teretane, rutina i konstantnog rada sa ljudima?
Neizmerno sam zahvalan na tome, ali radim posao od kog mi ne treba beg. Živim svoj hobi, od njega sam napravio posao i zato svoj posao ne smatram poslom, nego mi je sve što radim deo života. Naravno, postoje dani kada mi se ne drže treninzi, ne provodi mi se vreme sa ljudima, ne pišu mi se treninzi, ne snima mi se ništa za društvene mreže, ali znam da je to uvek do mene i da polazi iz nekog nezadovoljstva samim sobom, ili da je u pitanju neki drugi teret koji nosim u sebi. Osećaj koji me najviše ispunjava energijom je osećaj kretanja napred ka svojim ciljevima. To može da bude i posao, odnos sa partnerom, lični razvoj.
Društvene mreže su preplavljene fitnes ‘gurujima’ – kako razlikovati ozbiljan rad od puke internet propagande?
Ono gde moram da napravim podelu je između trenera i fitnes influensera – Trener je osoba koje je pre nego što se pojavila na društvenim mrežama uložila mnogo vremena, novca i truda u samu nauku treninga. Pored toga je imala 1 na 1 kontakt sa velikim brojem klijenata, gde se susretala sa različitim profilima ličnosti i situacijama kojima je morala da prilagodi program, a društvene mreže koristi kao medijum i alat pomoću kog može da dođe do većeg broja ljudi sa kojima će da podeli svoje ideje i prenese svoju poruku. Fitnes influenser je neko ko ljudima na zanimljiv način prenosi svoj životni stil i na taj način ih podstiče da donesu neku promenu u svojim životima. Što se tiče treniranja drugih ljudi, njihovo iskustvo počinje i završava se ispred kamere.
Najluđi mit o treningu koji si čuo, a koji se ljudi i dalje drže kao da je zakon?
Uh, ima ih nekoliko koji se i dalje vrte, ali bih izdvojio ono “radi više ponavljanja sa malim kilažama da se izdefinišeš, a velike kilaže ako hoćeš da se nabilduješ.” Ili “Idem na pilates i jogu da bih izdužila mišiće, tegovi me nabijaju”, a zapravo se u oba ova slučaja sve svodi na ishranu i genetiku.
Kada si prvi put osetio da trening nije samo fizička aktivnost, već životna filozofija?
Kroz godine iskustva sam imao priliku da radim sa zaista velikim brojem ljudi. Kroz razgovore sam shvatio da uvek može da se povuče jasna paralela između treninga i problema, i okolnosti sa kojima se ljudi susreću. Odnosno, da disciplina i lekcije koje naučiš kroz različite vrste treninga mogu da se prenesu i na druge aspekte života. Jedino onda zavisi od ljudi do koje mere će to da primene.
Ako sutra prestaneš da se baviš fitnesom, kako želiš da ljudi pamte tvoj rad? Po transformacijama koje su prošli ili mentalitetu koji si im pomogao da razviju?
Baš sam nedavno dobio poruku od jednog dugogodišnjeg klijenta koja glasi: “Ostaćeš upamćen do kraja mog života kao osoba zbog koje sam zavoleo sport i trening” i to je poprilično sve što želim od svog posla.
Šta je za tebe individualizam nad konformizmom?
Individualizam je jedini način da živimo svoju istinu.