Arhitektura nekada dođe do tog stadijuma kada zgrade prestanu da budu samo konstrukcije od čelika i stakla, i počnu da dišu.
Da upijaju svetlost, vazduh pa čak i duh prirode. U tom trenutku, gotovo uvek, negde u središtu ideje stoji Norman Foster koji je učinio da arhitektura progovori jezikom pejzaža, tehnologije, i čoveka istovremeno. Kad projektuje, te zgrade su zapravo organizmi koji komuniciraju sa svetom. Foster, dete radničkog Mančestera, koje je nekada prodavalo sladoled da bi preživelo, izgradio je karijeru koja je promenila konture gradova i redefinisala značenje pojma ’’moderno’’. Između aluminijuma i betona, između staklenih kupola i zelenih krovova, Foster je pronašao ono što mnogi arhitekti i dalje traže. Pronašao je ravnotežu čoveka i prirode.
Vizija koja je postala čitava filozofija
Kada je 1967. osnovao Foster + Partners, uneo je u arhitekturu energiju epohe koja je slavila promenu. Rad mu nikad nije bio puka estetika. Willis Faber i Dumas zgrada u Ipsviču, poznatija danas kao Willis Towers Watson, bila je prava prekretnica: fleksibilna, organska, sa staklenim fasadama koje reflektuju nebo, i sa tada nezamislivim detaljem, zelenim podom koji je u unutrašnjost uneo odsjaj vrtova sa krova. Ta nijansa, razvijena posebno za projekat, postala je legenda u svetu dizajna: Ipswich Green. Spojila je arhitekturu i prirodu, i postala simbol ideje da zgrada može da diše u ritmu svoje okoline. Foster je u tome video smisao. Nije se fokusirao samo na estetski segment. Video je u svemu filozofiju, kontinuitet između onoga što raste spolja i onoga što pulsira unutra.
Arhitektura svetlosti i transparentnosti, i održivost kao moralni imperativ
Foster potpis prepoznaje se širom sveta. Uočavamo ga u kupoli Rajhstaga u Berlinu, u londonskom Gherkinu, sa spiralnim prozorima, u Apple Parku u Kaliforniji, kružnom hramu svetlosti i energije, u Hearst Toweru u Njujorku, gde se novo sudara sa starim u kristalnoj simbiozi. Koliko god različiti bili, svi ti prostori dele istu ideju: arhitektura bi trebalo da služi životu, da podseća stalno da smo deo prirode, a ne njen suparnik. Za Normana Fostera održivost nije moda, već moralni imperativ. Jednom je rekao da zgrade koje su dobre za planetu, treba da budu one u kojima se bolje i diše. U tome leži njegov najveći doprinos, jer je uspeo da stvori prostore koji ne sputavaju, već oslobađaju.