Ferrari nikada nije bio samo automobil. Bio je ideja o brzini, statusu, italijanskoj drami i onom osećaju da se ispred vas nalazi nešto što ne mora nikome da se objašnjava.
Zato je reakcija na prvi električni Ferrari, model Luce, toliko burna. Problem, izgleda, nije samo u tome što nema klasičan motor, već u tome što veliki deo publike u njegovoj silueti ne vidi Ferrari. A kada automobil košta više od pola miliona dolara, izgled više nije detalj. On je obećanje.
Ferrari se prvo prepoznaje očima
Kod većine brendova dizajn može da se menja, rasteže i prilagođava tržištu. Kod Ferrarija je to mnogo komplikovanije. Njegovi najpoznatiji modeli nisu postali kultni samo zato što su bili brzi, već zato što su izgledali kao da brzinu imaju upisanu u svaku liniju. Nizak profil, zategnute proporcije, agresivan prednji deo, zadnji kraj koji deluje kao da jedva čeka pistu. To su elementi zbog kojih se Ferrari prepoznaje i pre nego što čujete zvuk motora.
Luce, međutim, ide drugim putem. Umesto klasične sportske siluete, donosi proporcije koje mnoge više podsećaju na futuristički crossover ili luksuzni porodični automobil. Četvoro vrata i pet sedišta sami po sebi nisu skandal, jer je Ferrari već otvorio vrata praktičnijem luksuzu kroz Purosangue. Ali kod Luce modela publika je reagovala na osećaj da je praktičnost pojela dramatiku. A Ferrari bez dramatike za mnoge jednostavno nije Ferrari.
Zašto poređenja sa jeftinijim modelima toliko bole?
Najviše pažnje privukla su poređenja sa Nissan Leafom i drugim znatno pristupačnijim električnim automobilima. Naravno, niko realno ne kupuje Ferrari i Nissan iz iste potrebe. Jedan je statusni simbol i kolekcionarski predmet, drugi racionalan gradski izbor. Ali baš zato poređenje boli. Kada automobil od nekoliko stotina hiljada evra na prvi pogled nekoga podseti na masovni model, problem nije u performansama, već u percepciji.
Luce na papiru ima sve što treba da impresionira: ogromnu snagu, izuzetno ubrzanje, visoku cenu i priču o novoj eri. Ipak, luksuz se ne prodaje samo kroz brojke. Kupac Ferrarija ne plaća samo tehnologiju, već osećaj da ulazi u nešto posebno, skoro nedodirljivo. Ako dizajn ne izazove tu vrstu reakcije, onda ni najjači motor, pa makar bio električni, ne rešava stvar.
Da li je problem struja ili izgubljeni identitet?
Bilo bi previše jednostavno reći da se publika pobunila samo zato što je Ferrari postao električan. Naravno, za deo fanova zvuk motora ostaje svetinja. Taj „vroom“ je deo mita, baš kao crvena boja i propeti konj na haubi. Ali kritike na račun Luce modela pokazuju nešto šire: ljudi nisu sigurni da u ovom automobilu vide emocionalni kod brenda.
Ferrari je kroz istoriju uvek rizikovao, ali njegovi najbolji rizici delovali su kao logičan nastavak legende. Luce je drugačiji jer pokušava da spoji superautomobil, električnu budućnost, porodičnu upotrebljivost i minimalistički dizajn. To je mnogo ideja u jednom automobilu, a kod brenda koji živi od jasnoće simbola, svaka konfuzija se plaća.
Možda će se za nekoliko godina ispostaviti da je Ferrari bio ispred vremena. Možda će Luce postati kolekcionarski komad baš zato što je podelio publiku. Ali trenutno pitanje ostaje jednostavno: da li je Ferrari napravio najhrabriji korak u modernoj istoriji ili je prvi put zaboravio da njegovi automobili moraju da izgledaju kao san pre nego što objasne zašto toliko koštaju?