Na adresi 4 Plaistow Grove u Bromliju, predgrađu južnog Londona, stoji skromna terasna kuća od dva sprata koja izvana ne govori ništa posebno. Železnička radnička koliba iz 19. veka, kakvih ima na stotine u okolini.
Ali između 1955. i 1967. godine, u njoj je živeo dečak po imenu David Jones, koji je u sobi veličine devet puta deset stopa postepeno postajao neko sasvim drugi.
Soba kao ceo svet
Heritage of London Trust je početkom januara objavio da je kupio tu kuću i da će je, uz podršku Bowijevog arhiva i sredstva od 500.000 funti koja je donirala fondacija Jones Day, restaurirati do kraja 2027. godine. Restauracija neće biti slobodna interpretacija — kuća će biti vraćena na tačan izgled ranih šezdesetih, kada je Bowiev otac svako jutro odlazio na posao u dobrotvornu organizaciju Dr. Barnado’s, a majka radila kao konobarica. Sve je dokumentovano kroz arhivske materijale koji do sada nisu bili javno dostupni. Geoffreg Maršal, kustos čuvene izložbe „David Bowie Is“, koji nadgleda projekat, opisao je tu sobu kao mesto gde se dečak „razvio od običnog prigradskog školarca do muzičke ikone izvanredne međunarodne slave.“ Bowie je o njoj govorio drugačije, intimnije: „Proveo sam toliko vremena u toj sobi. Bila mi je ceo svet.“
Dokument jednog doba
Ono što ovaj projekat čini kulturno zanimljivim nije samo Bowiev kult — to je i slika jednog socijalnog trenutka. Pedesete i šezdesete u britanskim predgrađima bile su period ogromnih promena: radio, televizija, američka muzika koja je probijala granice klasa i geografije, ulična kultura koja je nudila alternativu uniformnoj budućnosti. Upravo u takvim kućama, u takvim sobama, živeli su ljudi koji su menjali kulturu. Kuća u Bromliju bila je ograničavajuća sredina, i to je bila poenta. Bowie je opisivao izlazak iz sobe na ulicu kao prolaz kroz „ničiju zemlju dnevne sobe“, kao da je svaki izlazak bio prelazak granice. Ta napetost između unutra i spolja, između sopstvenog sveta i sveta koji ga očekuje van, vidljiva je u celokupnom njegovom opusu.
Kada se kuća otvori, neće biti muzej u klasičnom smislu — biće radionica za mlade, mesto gde će program nastaviti tradiciju Beckenham Arts Laba koji je Bowie pokrenuo 1969. Zgrada će biti živa. Jer se čitava kulturna revolucija ne rodi na velikoj sceni, već u maloj sobi iz koje neko prvi put odluči da izađe kao neko drugi.