Kada se linija otme pravilu, forma počne da pleše, a prostor diše kao živo biće, tada nastaje arhitektura Frank Gehryja.
Zgrade koje ne stoje. One se savijaju, pomeraju, odjekuju u svetlu. Kao da su uhvaćene u trenutku između pokreta i tišine. To su skulpture od sna i čelika, materijalizovani dokaz da haos može imati i svoj red, a nered svoju dozu elegancije.
Od Franka Goldberga do Franka Gehryja
Ovaj arhitekta rođen je kao Frank Goldberg u Torontu, 1929. godine. Rastao je među običnim stvarima koje su postajale čudo u njegovim rukama. Riblje krljušti u kadi detinjstva, kartonske kutije, aluminijumske ploče, komadi šperploče, sve što bi drugi odbacili, pretvarao je u arhitektonske note. Kada je promenio prezime u ono po kojem ga svet pamti, bežeći od antisemitizma, kao da je promenio i sudbinu moderne arhitekture.
Grad pokreta kao beskrajna inspiracija
Diplomirao je arhitekturu na Univerzitetu Južne Kalifornije, i kratko boravio na Harvardu, da bi se potom vratio u Los Anđeles. Grad koji će zauvek obeležiti njegov umetnički dodir. Bio je njegova eksperimentalna sredina, grad pokreta, privremenosti, nedefinisanog identiteta. U tom ritmu automobila, svetlosti i reklama, Gehry je pronašao svoju temu: arhitekturu koja ne miruje.
Easy Edges: poezija u kartonu
Prva zapažena projektantska rešenja nisu bila neboderi, već stolice. Kolekcija Easy Edges iz 1970. nameštaj od talasastog kartona, bila je svojevrsna najava svega što dolazi. Naizgled krhke, a čvrste, jednostavne i genijalne, te forme su bile prikaz njegove filozofije. Da umetnost može da nastane iz onoga što svakodnevno gledamo, i da se neka inspirativna priča krije čak i u kartonu.
Kuća u Santa Monici: arhitektonski manifest
Svet ga je zaista upoznao tek kada je dekonstruisao svoju kuću u Santa Monici. Uzeo je staru kuću i obavio je limom, mrežom i staklom, kao da joj je navukao oklop. Kuća je postala simbol pobune protiv dosade, protiv ustaljenih pravila lepote. U tom eksperimentu rodio se i novi pravac. ’’Tražio sam način da izrazim pokret’’, govorio je. I zaista, sve građevine koje je radio izgledaju kao da su uhvaćene u trenutku promene. Kao da vetar prolazi kroz njih, kao da će se svakog časa transformisati u nešto drugačije. Najslavnija među njima, Guggenheim muzej u Bilbau, otvoren 1997. sa titanijumskim površinama koje se presijavaju u svetlu reke Nervion, nateraće vas da izgubite osećaj za granice između arhitekture i skulpture. Bilbao se zahvaljujući ovom muzeju preporodio, a Gehry je postao arhitekta koji je uspeo da promeni sudbinu jednog grada.
Sledeće vizije, Walt Disney Concert Hall u Los Anđelesu, zatim Foundation Louis Vuitton u Parizu, Vitra Design Museum u Nemačkoj, nastavile su njegovu potragu za fluidnošću i pokretom. Nema te klasične kompozicije, niti simetrije. Gehry razlaže projekat na delove, i gradi ga kao kolaž ideja i osećaja. Zgrade ne stoje u prostoru, nego dišu, igraju se svetlom i prkose gravitaciji.
Pesnik čelika i betona, arhitekta koji nikada nije pristao da se smiri. Crtežima gradi osećaj, trenutak, i postavlja pitanja. Oblici zgrada nisu savršeni, ali u tome je suština jer je on prirodi uvek davao prednost nad pravilom. Revolucionar forme, Gehry, čovek koji je prikazivao kako arhitektura može biti i haos i harmonija, u istom trenutku. Jer kada se forma oslobodi pravila, a prostor progovori sopstvenim jezikom, tada arhitektura postaje misao, emocija i život sam.