Ukoliko nekad budete imali prilike da se nađete ispred jedne od monumentalnih skulptura Tonyja Cragga, primetićete da je osećaj sličan kao da posmatrate pejzaž koji diše – masa, forma i materijal u dijalogu su sa sopstvenim postojanjem.
Danas, Tonyjeve skulpture nalaze se u javnim vrtovima Tokija, evropskim muzejima, univerzitetima i trgovima, a vrednost tih dela dostiže milionske cifre. Ovo nije samo umetnost u klasičnom smislu, već pokušaj da se uhvati neuhvatljivo: susret prirode, tehnologije i čoveka u jednoj oblikovanoj materiji.
Od laboratorije do ateljea
Cragg je u mladosti mislio da će završiti u nauci, prateći očeve inženjerske korake. Radio je jedno vreme kao laboratorijski asistent kada je sate provodio među hemijskim supstancama i eksperimentima. Ali dosada je donela olovku u ruku, a iz dosade se rodila sudbina – crteži su ga odveli na umetnički put. Umesto naučne formule, Cragg je izabrao skulpturu za svoj životni eksperiment, i time je započeo istraživanje koje traje više od pet decenija.
Forma kao neprekidno istraživanje
Njegovi prvi radovi nastajali su od otpada i odbačenih predmeta. Gomile plastike, fragmenti industrijskih materijala i reciklažnih ostataka postajali su vizuelni jezici kroz koje je govorio. Skulpture poput Britain Seen from the North,danas deo kolekcije Tate Moderna, ili Spectrum bile su svedočanstvo da umetnost može nastati iz svega što čovek dodirne. Kasnije je Cragg otkrio čelik i bronzu, i materijale koji mu omogućavaju složene polimorfne forme. Svaki materijal doživljava kao instrument u orkestru, svaki ima svoj opseg izraza, svoje zvučne i vizuelne granice koje se poštuju. U tom preplitanju materije i umetnikovih ruku leži filozofska dimenzija Tonyjevog rada: skulptura ne nastaje samo iz čovekove ideje, nego i iz glasa koji materijal ima. Estetika kojom radi oslanja se na organske, fluidne forme koje često podsećaju na prirodne procese – kamen oblikovan vetrom, spirale DNK, ili čak obrise ljudskog tela. Kada pogledate ta dela, imate utisak da su u pokretu, iako su od bronze ili čelika, jer se linije neprekidno uvijaju, prelivaju i transformišu. Istovremeno deluju i futuristički i arhaično.
Umetnost kao otpor i smisao
Cragg se nikada nije ustručavao da kritikuje rigidne sisteme, kako političke, tako i umetničke. Dela koja radi često nose dozu ironije i humora, al i kritičkog pogleda na svet. Ujedno, njegova filozofija umetnosti ukazuje na to da skulptura ima moć da brani ljudsku imaginaciju od uniformisanosti i banalnosti industrijskog sveta. Na taj način umetnost otvara prostor slobodi, novim emocijama i jezicima. Daleko od forme i puke dekoracije, Tonyjeva dela su pulsirajući razgovor između ono što jesmo i što bismo mogli biti.