Godina je 1898. i u rudarskom gradiću Castleford u Jorkširu rodilo se sedmo dete u porodici Moore – Henry.
Godinama kasnije, pamtimo ga kao pionira modernističke skulpture, umetnika koji je na jedinstveni način spajao ljudsko telo, prirodu i umetnost. Sposobnost da oblikuje prazninu u monumentalne forme od kojih zastaje dah, učinila ga je jednim od najpoznatijih stvaralaca 20. veka. Skulpture koje je radio inspirisane su oblicima prirode – kamenje, kosti, pejzaži, definisali su Henryjev opus i celu epohu.
Rani život i umetnički počeci
Henryjev otac, rudar sa dubokim interesovanjem za umetnost i obrazovanje, želeo je bolji život za svoju decu, ali je maleni Henry još kao dete znao da će postati vajar, inspirišući se pričama o Mikelanđelu. Uprkos protivljenju roditelja, ostvario je svoj san zahvaljujući stipendiji za vojnike nakon Prvog svetskog rata, u kojem je i sam učestvovao. Studirao je na Leeds School of Art, a zatim i na College of Art u Londonu. Najranije stvaralaštvo bilo je pod snažnim uticajem neklasične umetnosti, poput afričke, i okeanijske skulpture, i radova umetnika Pikasa i Alberta Đakometija.
Oblikovanje umetničkog identiteta
U dvadesetim godinama prošlog veka, Henry je razvio svoj sosptveni umetnički stil baziran na ljubavi prema materijalima. Skulpture koje je izrađivao nisu skrivale tragove alata niti nesavršenosti materijala, naprotiv. Slavile su sva odstupanja od očekivanog kao svoj sastavni deo. Upravo tada javio se jedan od motiva (figura žene u ležećem položaju), što je ujedno i tema koja će dominirati njegovim kasnijim stvaralaštvom. Izlagao je širom Evrope i ubrzo postao jedan od vodećih avangardnih vajara.
Rat i nova perspektiva
Tokom Drugog svetskog rata, Moore je bio zvanični ratni umetnik – crteži ljudi koji se skrivaju u londonskom metrou tokom Blitza, postali su simbol snage i izdržljivosti. Nakon rata, svoje stvaralaštvo je prepustio humanističkoj dimenziji – kreirao je skulpture koje su slavile univerzalne teme, poput majčinstva, porodice i zajednice.
Uspon do globalne slave
Vrhunac karijere dostigao je tokom pedesetih i šezdesetih godina, a skulpture koje je radio mogle su se videti na svim uglednijim lokacijama širom sveta, od sedišta UNESCO-a u Parizu, do Linkolnovog centra u Njujorku. Međutim, uprkos svetskom uspehu, nije bio bez kritika. Dok su jedni slavili njegov rad, mlađi umetnici smatrali su ga prevaziđenim. Ipak, radovi ’’Knife Edge Two Piece’’ i ’’Locking Piece’’ ostaju primeri inovativnog pristupa praznini i formi.
Vizija umetnosti koju je negovao bila je neka vsta mosta između prirode i ljudske egzistencije, i kao takva ostavila je neizbrisiv trag. Osnivanjem Henry Moore fondacije, omogućeno je da buduće generacije uživaju u genijalnom stvaralaštvu, ali i tišini koju šapuću Henryjevi vanvremenski oblici.