Dugo se od ženskih likova očekivalo da čitaocu ponude razlog da ih voli.
Mogle su da budu buntovne, sebične ili nesrećne, ali je iza toga obično moralo da stoji opravdanje koje će ih učiniti razumljivim. Savremena književnost sve češće odbija tu vrstu nagodbe. Njene junakinje umeju da budu hladne, pasivne, kontradiktorne i emocionalno neuredne. Ne trude se da ostave dobar utisak, a upravo zato deluju stvarnije od mnogih pažljivo oblikovanih heroina koje su im prethodile.
Kraj potrebe za „dobrom“ junakinjom
Neimenovana pripovedačica iz romana My Year of Rest and Relaxation Ottesse Moshfegh želi da prespava sopstveni život. Privilegovana je, zajedljiva i često surova prema jedinoj prijateljici, ali roman ne pokušava da je popravi niti da njenu bol pretvori u lekciju. Njeno povlačenje istovremeno govori o žalosti, usamljenosti i svetu u kojem se i identitet pretvara u projekat koji treba uspešno predstaviti drugima.
Sličnu slobodu nalazimo kod Selin u romanu The Idiot Elif Batuman. Ona je intelektualno radoznala, emotivno nespretna i mnogo sigurnija u jeziku nego u sopstvenim postupcima. Umesto klasične priče o sazrevanju, Batuman pokazuje koliko je teško živeti dok istovremeno neprestano analiziramo šta život znači. Ove žene nisu uzori, ali nisu ni upozorenja. Dopušteno im je da budu nedovršene.
Kada nelagodnost postane književna snaga
Rachel Cusk je u trilogiji Outline otišla još dalje: njena junakinja postaje gotovo prazna površina na kojoj se prelamaju tuđe ispovesti. Umesto velike lične transformacije, dobijamo ženu koja posmatra, sluša i odbija da svoj identitet svede na nekoliko lako prepoznatljivih osobina. Miranda July u romanu All Fours prati ženu koja prekida očekivani tok bračnog i porodičnog života, ne zato što ima jasan plan, već zato što više ne može da podnese verziju sebe koju je godinama održavala.
Kod Sally Rooney neprijatnost je tiša, ali jednako važna. Marianne iz Normal People, kao i likovi u romanu Intermezzo, umeju da budu pronicljivi prema drugima, a potpuno izgubljeni pred sopstvenim potrebama. Njihovi odnosi nisu priče o tome kako ljubav rešava problem, već o tome koliko bliskost može da ogoli nejednakost, stid, klasne razlike i potrebu za kontrolom.
Zašto ih čitaoci ipak vole
Claire Keegan u Small Things Like These temu pomera iz intimnog prostora ka društvenoj odgovornosti. Iako je glavni junak muškarac, u središtu romana nalaze se žene koje je zajednica proglasila nepodobnim i sklonila iz javnosti. Njihova nevidljivost podseća da „dopadljivost“ nikada nije bila samo pitanje književnog ukusa, već i način određivanja kome pripada razumevanje, zaštita i pravo na glas.
Ove knjige osvajaju čitaoce zato što ne nude ugodne odgovore. Njihove junakinje ne postaju bolje osobe samo zato što smo stigli do poslednje stranice. One greše, povređuju druge, menjaju mišljenje i ponekad ne nauče ništa što bi se moglo pretvoriti u inspirativnu poruku. Savremena književnost time ne slavi sebičnost, već ženskim likovima konačno daje ono što je muškim junacima odavno dopušteno: punu ljudsku složenost, bez obaveze da je učine prijatnom.