Filmski festival u Veneciji godinama je imao zanimljivu dvostruku ulogu: bio je jedan od najvažnijih festivala autorskog filma, ali istovremeno i mesto na kojem Holivud počinje sezonu velikih nagrada.
Ove godine ta ravnoteža izgleda drugačije. Od 2. do 12. septembra, 83. izdanje festivala stiže sa programom u kojem su veliki studiji i striming platforme gotovo nestali, dok su njihovo mesto zauzeli reditelji čija imena sama po sebi predstavljaju razlog za odlazak u bioskop.
Venecija kao Holivud
Razlika je posebno očigledna kada se ovogodišnji program uporedi sa onim iz 2025. Tada su na Lido stigli Netflixovi Frankenstein Guillerma del Tora, Jay Kelly Noaha Baumbacha i A House of Dynamite Kathryn Bigelow, A24 je imao The Smashing Machine, dok je Amazon MGM doveo Guadagninov After the Hunt. Venecija je bila mesto na kojem se istovremeno govorilo o autorima, zvezdama i potencijalnim kandidatima za Oskara.
Godinu dana kasnije slika je gotovo obrnuta. Screen International ovogodišnju selekciju opisuje kao znatno siromašniju studijskim i striming naslovima, što je neobično upravo zato što je Venecija prethodnih godina postala jedno od njihovih omiljenih mesta za lansiranje prestižnih filmova.
Režiser na prvom mestu
Ako nema velikih platformi, ne znači da nema razloga za pažnju. U konkurenciji su Possible Love Lija Čangdonga, novi film Nanija Moretija, Bucking Fastard Vernera Hercoga i Ink Denija Bojla, koji 2. septembra i otvara festival. Tu su i Hirokazu Koreeda, Martin McDonagh i Florian Zeller, čiji triler Bunker okuplja Penelope Cruz, Javiera Bardema, Stephena Grahama i Paula Danoa.
Predsednica žirija Maggie Gyllenhaal gotovo simbolično odgovara takvoj postavci. Alberto Barbera je njen izbor obrazložio upravo njenom vezom sa nezavisnim i autorskim filmom, a ona je Veneciju opisala kao festival koji tradicionalno podržava individualne filmske glasove.
To možda najbolje objašnjava šta se ove godine promenilo. Venecija kao da manje pokušava da bude početna stanica holivudske kampanje, a više festival na kojem je režiser ponovo važniji od logotipa kompanije koja stoji iza filma.
Da li publika van festivala uopšte primećuje razliku?
Naravno, ostaje pitanje koliko je sve ovo važno nekome ko festival prati samo preko fotografija sa crvenog tepiha. Velika glumačka imena nisu nestala, pa će spoljašnji utisak i dalje biti dovoljno glamurozan. Za većinu publike verovatno neće biti presudno da li iza filma stoje Netflix ili nezavisni producenti, sve dok film nekoliko meseci kasnije stigne do bioskopa ili neke platforme.
Ali unutar filmske industrije razlika je velika. Ako veliki studiji sve ređe rizikuju sa ambicioznim filmovima namenjenim odrasloj publici, njihovo odsustvo iz Venecije govori jednako mnogo o Holivudu koliko i o samom festivalu.
Zato ovogodišnja postava ne mora da izgleda kao znak da je Venecija izgubila moć. Možda je upravo suprotno. U trenutku kada se veliki deo industrije oslanja na proverene franšize, nastavke i algoritamski sigurne izbore, prestiž jednog festivala mogao bi ponovo da se meri time koliko prostora ostavlja filmovima koji nisu napravljeni da zadovolje sve. Venecija ove godine nema toliko blokbastera. Ali možda joj prvi put posle dugo vremena oni ni ne nedostaju.