Šta ostaje od svakodnevice kada jedna dijagnoza promeni način na koji posmatramo vreme, porodicu i sopstveni život?
Predstava „Sedam sati sunčeve svetlosti“ ne traži odgovor kroz velike reči i patetiku, već kroz odnose koji su istovremeno komplikovani, duhoviti i bolno poznati. Drama Milene Depolo, u režiji Đurđe Tešić, od premijere 2024. godine zauzima posebno mesto na repertoaru Teatra na Brdu, upravo zato što tešku temu približava publici iskreno, bez oduzimanja humora i životnosti svojim junacima.
Trenutak u kojem svakodnevica menja pravila
U središtu priče nalazi se Sanja, žena naviknuta da radi mnogo, rešava tuđe probleme i bude dostupna svima – odrasloj ćerki, bivšem suprugu, pa čak i uspomeni na pokojnu majku, sa kojom još vodi nedovršene razgovore. Kada sazna da je teško bolesna, ravnoteža koju je godinama održavala počinje da se menja. Oni kojima je bila oslonac sada bi trebalo da budu tu za nju, ali podrška ne dolazi uvek u obliku koji očekujemo.
Predstava pažljivo izbegava jednostavnu podelu na brižne i sebične članove porodice. Njeni likovi greše, povlače se, govore pogrešne stvari i pokušavaju da vole onako kako umeju. Upravo u toj nesavršenosti nastaje prostor u kojem se publika prepoznaje. Bolest jeste pokretač radnje, ali priča mnogo više govori o godinama prećutkivanja, nerazumevanju i pitanju koliko zaista poznajemo ljude sa kojima smo najbliži.
Gluma bez sigurnog emocionalnog odstojanja
Anica Dobra Sanji daje energiju žene koja odbija da bude svedena na dijagnozu. Njena junakinja istovremeno je snažna i umorna, britka i ranjiva, uplašena i spremna da se bori. U odnosima sa likovima koje tumače Mina Sovtić, odnosno Lenka Petrović u pojedinim izvođenjima, Bojan Dimitrijević, kao i Mirjana Karanović ili Paulina Manov, porodična dinamika dobija različite nijansi, od nežnosti i komike do ljutnje koja se godinama taložila.
Režija Đurđe Tešić dopušta tim odnosima da dišu. Emocije se ne nameću publici, već se razvijaju kroz razgovore, tišine, nespretne pokušaje bliskosti i humor koji se pojavljuje baš kada postane najteže. Scenografija Vesne Popović, kostimi Marije Milekić i muzika Vladimira Pejkovića podržavaju intiman ton predstave, ne odvlačeći pažnju od glumaca i priče.
Svetlost koju pronalazimo jedni u drugima
Naslov predstave može se razumeti kao mera vremena, nade ili kratkog predaha u životu koji se iznenada promenio. Sunčeva svetlost ovde nije obećanje da će sve biti dobro, već podsetnik da čak i u neizvesnosti postoje trenuci koje vredi primetiti, kao što su razgovor koji je dugo odlagan, oproštaj koji konačno postaje moguć ili odluka da sopstvene potrebe više ne stavljamo na poslednje mesto.
„Sedam sati sunčeve svetlosti“ ostavlja snažan utisak jer ne govori samo o bolesti. Ona govori o tome šta činimo kada izgubimo osećaj kontrole, koliko često ljubav podrazumevamo i da li je kriza ponekad jedino što nas može naterati da jedni druge zaista vidimo. Iz pozorišta se zato ne izlazi sa jednostavnim zaključkom, već sa željom da neke važne razgovore više ne odlažemo.