1. Ovog jula debitovali ste u Italiji. Da li je taj nastup promenio način na koji doživljavate svoje mesto na velikim evropskim scenama?
Mislim da se to nikada ne desi u potpunosti, bez obzira na fazu karijere. Većina umetnika povremeno oseća impostor sindrom, posebno kada prvi put ulazi u novi ansambl ili dolazi na probu. Dobro je što se danas o tome govori otvorenije, jer takva osećanja lakše prevazilazimo kada razumemo njihov uzrok. Kada nam je do nečega stalo, prirodno je da preispitujemo svoj kvalitet i spremnost. Na kraju možemo samo da budemo dobro pripremljeni, pozitivni i iskreno zaljubljeni u ono čime se bavimo.
2. Nastupali ste na gala večeri posvećenoj Mariji Kalas. Šta danas mlada operska pevačica može da nauči od žene koja je postala veća od same opere?
Već samo stati na scenu pod imenom Marije Kalas nosi veliku odgovornost. Njeno ime se često vezuje za intrige iz privatnog života, dok se umetnost nepravedno stavlja u drugi plan. Mislim da o njoj treba manje govoriti kao o simbolu ili brendu, a više je slušati. Niko ne može da je imitira, ali se iz njenih snimaka mnogo može naučiti o emociji, interpretaciji i umetnosti, čak i ako se ne bavite klasičnom muzikom. Iako nemamo slične glasove, uvek joj se vraćam dok pripremam repertoar.
3. Često se govori da opera pripada prošlosti. Šta biste pokazali nekome ko nikada nije kročio u operu da ga razuverite?
Između savremene publike i opere stvoren je nepotreban jaz. Kada nešto nije deo mejnstrima, lako ga proglasimo nerazumljivim ili dosadnim. Međutim, opere govore o univerzalnim temama, veoma su smele i uzbudljive, a mnoge savremene režije dodatno ih približavaju današnjoj publici. Važno je inspirisati mlade da dođu u pozorište i pruže priliku nečemu o čemu možda već imaju predrasude. Za sve ostalo pobrinuće se snaga ove umetnosti.
4. Kada nastupate u Novom Sadu i Beogradu, ali i tokom projekata i gostovanja u inostranstvu, primećujete li razlike u reakcijama publike?
Kroz nastupe u Srbiji i inostranstvu naučila sam da interesovanje publike uvek postoji, bez obzira na to koliko poznaje operu i pozorišni bonton. Ljudi prepoznaju istinu koju muzika nosi, čak i kada ne razumeju njen jezik. Razlike se više osećaju u atmosferi i odnosu prema umetnicima u sredinama u kojima se klasična muzika tradicionalno neguje i podržava. Takvo okruženje daje dodatnu motivaciju i osećaj da ono čime se bavimo zaista ima značaj.
5. U septembru vas očekuje takmičenje Éva Marton. Da li su takmičenja za umetnike više prilika da se dokažu drugima ili samima sebi?
Moj odnos prema takmičenjima dugo je bio složen. Verovala sam da u profesiji u kojoj već postoji mnogo poređenja nije zdravo dodatno podsticati rangiranje i sujetu, pa sam se više posvećivala koncertnom i scenskom izvođaštvu. Vremenom sam shvatila da takmičenja mogu da se posmatraju kao audicije i prilike da vas čuju dirigenti, agenti i direktori opera.
Na njih danas odlazim da bih sebi pokazala dokle mogu da me dovedu rad i zalaganje. Éva Marton je jedno od prestižnijih evropskih takmičenja i počastvovana sam što ću nastupiti u Lisztovoj sali u Budimpešti. Ne razmišljam o nagradama – sama prilika da tamo predstavim svoju umetnost za mene je veliki uspeh.
6. Koji je najvažniji savet koji ste dobili pred izlazak na scenu, a koji nema veze sa pevanjem?
Najvažnije je da ne zaboravimo da se na sceni igramo i uživamo. U moru očekivanja, odgovornosti i ambicija lako zaboravimo zbog čega smo se zaljubili u ovu umetnost. Ponekad treba pomalo sebično uživati i izvoditi za sebe podjednako koliko i za publiku.
7. Da možete da birate bilo koju opersku junakinju za večeru, a ne za ulogu, sa kojom biste najradije provele veče?
Iskreno, možda bih izabrala nekog muškog lika, jer pravih operskih heartthrobova ima napretek. Šalu na stranu, bilo bi zanimljivo razgovarati sa Karmen, Dona Elvirom ili Rozinom. Njihovi karakteri dopuštaju različita tumačenja, pa ih svaka umetnica i režija predstavljaju na drugačiji način. Volela bih da proniknem u njihovu prirodu i možda otkrijem da su mnogo ljudskije i običnije nego što ih zamišljamo.
8. Opera je puna velikih strasti, ljubavi, osveta i tragedija. Postoji li lik u kojem ste prepoznali deo sebe koji vas je iznenadio?
Kao mecosopran često se susrećem sa muškim ulogama koje tradicionalno izvode žene. Kada sam dobila ulogu Kerubina iz Mocartove Figarove ženidbe, pitala sam se kako ću pronaći bilo kakvu sličnost sa tim naivnim, zaljubljivim tinejdžerom. Na kraju sam shvatila da mnoge njegove osobine nosim i sama i da upravo one moju interpretaciju čine autentičnom. Ne moramo biti identični likovima koje tumačimo – dovoljna je jedna zajednička crta od koje možemo graditi karakter.
9. Danas svi govore o brzini, algoritmima i kratkoj pažnji publike. Kako izgleda baviti se umetnošću koja traži strpljenje i godine rada?
Izazovnije nego ikada. Društvene mreže olakšale su kontakt sa potencijalnom publikom, ali je njena pažnja postala kraća. Živimo u vremenu brzih rezultata, dok opera zahteva više vremena i posvećenosti. Zato moramo stalno tražiti nove načine komunikacije, kroz edukaciju, savremene režije, medije i društvene mreže.
Ohrabruje me što se operski elementi sve češće pojavljuju u popularnoj muzici, kod umetnica poput Beyoncé i Rosalíje, kao i na Evroviziji. Takvi primeri mogu inspirisati novu publiku da operi pruži priliku i u njenom izvornom obliku. Ona i danas ima potencijal da bude živa i relevantna umetnost.
10. Šta je za vas individualizam nad konformizmom?
Za mene individualizam nije opcija, već jedini put – prava umetnost dolazi isključivo kroz
neustrašivu autentičnost. Publika na kraju ne pamti one koji su sledili tuđe puteve, već one koji su imali dovoljno hrabrosti da pronađu sopstveni glas, i odstupe od pravila. Možda naša posebnost neće zavredeti pažnju koju očekujemo, ali ona je jedino što imamo – možemo biti samo mi, ne neko drugi. Nekada nismo ni svesni koliko smo bogati što imamo sebe, takvi kakvi smo, i kakav nije niko drugi na svetu, jer posedujemo svoj jedinstven skup kvaliteta, mana i osobenosti. Iz tog treba crpeti umetnost.