Ana Sekulić modu ne posmatra samo kroz jedan ugao. Pre nego što je počela da dizajnira torbe za svoj brend Rose de Mai, bila je model, stajala ispred objektiva, ali i iza njega, kao fotograf.
Upravo zato njen odnos prema modi ne deluje kao potraga za senzacijom, već kao pažljivo građenje atmosferei osećaja. Njene torbe nisu napravljene da budu upečatljive na prvi pogled. One pripadaju ženama koje ne moraju mnogo da objašnjavaju svoj stil, jer ga već nose prirodno.
Pre nego što si postala dizajnerka, bila si model i stajala ispred objektiva. Koliko ti danas to iskustvo pomaže da bolje razumeš žene za koje dizajniraš?
Pomoglo mi je da razvijem osećaj za to šta zaista ostaje u upotrebi, a šta postoji samo za fotografiju. Moda često izgleda sjajno na setu, ali život nije editorijal. Godinama sam nosila odeću i aksesoare različitih brendova i nekako naučila da prepoznam razliku između stvari koje privuku pažnju i stvari kojima se vraćaš.
Rose de Mai deluje kao brend koji ne prati trendove. Kako znaš da je neki dizajn dovoljno dobar da preživi više sezona?
Nikada ne znam zasigurno, ali mi je vreme pokazalo da oni modeli od kojih mi srce zatreperi, uđu na velika vrata i traju iz sezone u sezonu. Učim sa godinama da sve više slušam svoj unutrašnji osećaj. Nikada nisam napravila torbu koja mi se ne dopada kako bih podilazila tržištu.
Kao model, fotograf i dizajner, navikla si da posmatraš modu iz tri potpuno različite perspektive. U kojoj ulozi si najiskrenija prema sebi?
Iz uloge fotografa. Fotografija dozvoljava izražavanje koje za mene predstavlja beskrajno prostranstvo. Odluke o kreativnoj direkciji često padnu u moje ruke, a u kombinaciji sa velikim brojem odluka koje donesem kada sam iza objektiva je nešto što nosi sa sobom mnogo slobode, a samim tim i iskrenosti.
Postoji li neka fotografija, film ili žena koju si Videla davno, a koja se i danas na neki način provlači kroz tvoje kolekcije?
Više pamtim atmosferu nego konkretne reference. Nekad je to kadar iz filma kojeg se jedva sećam, nekad slika, nekad komad nakita, nekad žena koju sam videla na ulici pre deset godina. Uvek me je privlačila nenametljiva elegancija. Ljudi koji ne pokušavaju da ostave utisak, a ipak ih zapamtite.
Mnoge torbe danas pokušavaju da budu upečatljive na prvi pogled. Tvoje deluju mnogo suptilnije. Šta za tebe čini predmet zaista luksuznim?
Luksuz za mene nije nešto što traži pažnju. Baš suprotno. To je predmet koji je dovoljno dobro napravljen da ne mora ništa da dokazuje. Kvalitet materijala, proporcije, osećaj pod rukom i činjenica da ga želite nositi godinama, po mom mišljenju važniji su od bilo kog logotipa.
Kako izgleda trenutak kada znaš da je model torbe završen? Da li je to racionalna odluka ili više osećaj da više nema šta da se oduzme?
Ne znam koliko je racionalno išta sto radim, a da ima veze sa estetikom. Mislim da je to isključivo stvar osećaja.
Da nisi nikada radila u modi, čime misliš da bi se danas bavila? Postoji li neka druga kreativna disciplina koja te jednako privlači?
Moja velika ljubav je psihologija. Obećala sam samoj sebi da ću negde tamo neke 2030. Godine postati diplomirani psiholog, a potom i psihoanalitički psihoterapeut. Ostaje da vidimo…
Koliko se Ana Sekulić kao žena razlikuje od žene kojoj se Rose de Mai obraća ili su to zapravo ista osoba?
Rose de Mai nastaje iz mog senzibiliteta, ali nije time ograničen. Volim da mislim da se obraća ženama koje cene kvalitet, individualnost i poseduju određenu vrstu tihe sigurnosti u sebe. Dešavalo mi se da na ulici prvo zapazim lepu i skladno stilizovanu ženu, a potom na njoj ugledam Rose de Mai torbu. Taj osecaj je za mene neopisivo ispunjujuć.
Šta te danas inspiriše više od same mode – arhitektura, film, putovanja, umetnost, ljudi koje srećeš?
Mislim da je zbir svega. Teško mi je da definišem, jer je obrazac neuhvatljiv. Defintivno veliku ulogu igraju ljudi, verujem da su oni najčešći izvor moje inspiracije.
Koji je najvažniji savet ili lekcija koju si naučila tokom godina rada u industriji, a koju danas primenjuješ u vođenju sopstvenog brenda?
Uvek pokušam da sagledam dizajn ili fotografiju iz ugla nekoga ko to vidi prvi put. To mi dosta pomaže da napravim odluke o tome da li je dovoljno dobro, da li je gotovo, šta bih mislila o tome da nemam veze sa procesom nastajanja. Svi smo mi skloni subjektivnosti, to je potpuno ljudski, a ovo je moj način da svesno, barem na trenutak, odbacim dobar deo pristrasnosti i emocije koje imam prema tome što stvaram.
Šta je za tebe individualizam nad konformzimom?
Večita borba između želje za slobodom i želje za pripadanjem. Onda kad osvestimo oba u sebi, imamo dobru šansu da na toj klackalici pronađemo mir.