Pre nego što prostor dobije oblik, materijale i jasne linije, postoji trenutak koji je mnogo teže objasniti, ali ga je moguće osetiti.
Kod Alekse Babića arhitektura ne počinje samo od funkcije, plana ili zadatka, već od atmosfere koja se javlja pre svega racionalnog. Kao zamućena slika budućeg prostora, osećaj svetlosti, ritma, volumena i energije koji se kasnije, kroz proces, prevodi u konkretnu formu. U našem razgovoru, Aleksa govori o enterijerima koji su ga promenili, gradovima koji pomeraju unutrašnje granice, disciplini kao najvažnijem alatu i luksuzu koji se danas više pronalazi u miru, svetlosti i nameri nego u kvadraturi ili skupim materijalima.
Mnogi arhitekti govore o prostoru. Mene zanima trenutak pre prostora – šta te prvo pokrene u stvaralaštvu: emocija, problem koji treba rešiti ili neka slika koja ti se pojavi u glavi?
Zanimljivo je da mi se u poslednje vreme sve češće javlja vizija prostora pre nego što počnem racionalno da razmišljam o njemu. To je kao neka zamućena slika koju ne mogu potpuno da vidim, ali mogu vrlo jasno da je osetim. Mogu da naslutim energiju budućeg prostora, atmosferu, materijale, volumene, svetlost i odnose među stvarima, iako još uvek ne znam kako će sve to konkretno izgledati. Tek nakon toga počinje mnogo racionalniji i kompleksniji proces. Krećem da slažem te delove, donosim i preispitujem odluke, dodajem i oduzimam, a slika postaje sve jasnija. Na kraju se često ispostavi da je ono što sam na samom početku intuitivno osetio zapravo bila suština projekta kojoj sam se tokom procesa postepeno približavao.
Postoji li građevina, grad ili enterijer koji te je potpuno promenio kao autora? Ne nešto što ti se dopalo, već nešto posle čega više nisi mogao da razmišljaš na isti način.
Da. Zapravo bih izdvojio tri enterijera koja su me trajno promenila kao autora.
Prvi je stan u kojem sam živeo u Parizu. Mislim da je upravo zbog njega počela moja ozbiljna fascinacija enterijerima. Iako nije bio veliki, neverovatno me je inspirisao – način na koji su bili uklopljeni materijali, boje i teksture, sačuvane stare drvene grede i pogled na Senu. Tada sam prvi put postao svestan koliko prostor može da nosi karakter, emociju i osećaj vremena.
Drugi je bio dom Vincenza De Cotiisa u Milanu, koji sam imao priliku da posetim. Fasciniralo me je to koliko prostor može da funkcioniše kao produžetak nečijeg unutrašnjeg sveta i koliko granica između umetnosti, kolekcionarstva i svakodnevnog života može da bude fluidna.
Treći je privatni stan jednog kolekcionara u Parizu. Posle te posete moja percepcija stanovanja više nikada nije bila ista. Shvatio sam da dom može da bude mnogo više od mesta za život i da kroz predmete, umetnost i atmosferu može da ispriča veoma složenu i ličnu priču o svom vlasniku.
Koliko arhitektura treba da govori o svom autoru, a koliko o ljudima koji će u njoj živeti?
Verujem da arhitektura pre svega treba da govori o ljudima koji će u njoj živeti. Uvek kažem da će stan koji jednog dana budem radio za sebe verovatno biti ogledalo mene, dok su projekti koje radim za klijente ogledalo njih, ali kroz prizmu mog načina razmišljanja i načina na koji ih doživljavam. Zbog toga mi je veoma važno da razumem ko su ljudi za koje projektujem, kako žive, šta ih inspiriše, kako provode vreme i kakvu emociju žele da prostor u njima probudi. Ne pokušavam da nametnem svoj ukus, već da prevedem njihovu priču u prostor. Istovremeno, nemoguće je potpuno izbrisati autora iz procesa, pa svaki projekat na kraju nosi i deo mog senzibiliteta. Moji projekti se često stilski razlikuju i ponekad deluju kao potpune suprotnosti, ali verujem da ih povezuje isti način razmišljanja. Autorski pečat vidim kao dosledan pogled na prostor, proces kroz koji mora da se prođe da bi se došlo do finalnog rešenja, odnos prema kontekstu, bez obzira na to kome je namenjen.
Često se kaže da arhitekti oblikuju prostore. Da li misliš da prostori vremenom oblikuju i nas?
Mislim da je to odnos koji funkcioniše u oba smera. Mi oblikujemo prostore, ali oni vremenom oblikuju naše navike, raspoloženje i svakodnevna iskustva.
Koju osobinu izvan arhitekture smatraš ključnom za dobar rad – radoznalost, empatiju, disciplinu ili nešto četvrto?
Mislim da su radoznalost, empatija i disciplina podjednako važne i da jedna ne isključuje drugu. Radoznalost nas tera da istražujemo, empatija nam pomaže da razumemo ljude sa kojima radimo, a disciplina omogućava da ideje pretvorimo u stvarnost. Ako bih ipak morao da izdvojim jednu osobinu, rekao bih da je to disciplina. Radoznalost me je pratila čitav život i verovatno me dovela do svega što danas radim, ali tek u poslednje dve godine počeo sam istinski da razumem moć discipline. Kroz nju sam promenio ne samo način na koji radim, već i način na koji živim. Shvatio sam da potencijal sam po sebi ne znači mnogo ukoliko ne postoji sposobnost da se iz dana u dan radi na njegovoj realizaciji. Ono što me danas najviše inspiriše jeste da testiram granice sopstvene discipline i da posmatram koliko daleko me ona može odvesti. Na to bih dodao i istrajnost, jer rezultati retko dolaze preko noći. Kada spojite radoznalost da istražujete, empatiju da razumete ljude, disciplinu da delate i istrajnost da ne odustanete, verujem da su izuzetni rezultati gotovo neizbežni.
Šta danas smatraš luksuzom u arhitekturi? Da li je to kvadratura, materijal, svetlost, mir ili nešto sasvim drugo?
Moja percepcija luksuza se značajno promenila kroz godine. Nekada sam ga više vezivao za materijale, kvadraturu ili ekskluzivnost, dok ga danas mnogo više pronalazim u kvalitetu prostora i osećaju koji on stvara. Za mene su luksuz svetlost, dobar odnos proporcija i volumena, mir i način na koji je prostor koncipiran. Kako se kroz njega prolazi, kako u njemu padaju senke, kakvu atmosferu stvara i kakvu priču priča. Jednako važnu ulogu imaju umetnost i predmeti kojima je ispunjen, jer baš oni prostoru daju identitet i slojevitost. Danas luksuz mnogo manje povezujem sa kvadraturom ili nečim što je jednostavno „skupo“, a mnogo više sa promišljenošću, atmosferom i osećajem da je svaki element tu sa razlogom.
Kada posmatraš grad, šta prvo primećuješ, a šta većina ljudi nikada ne vidi?
Kada dođem u neki grad, prvo pokušavam da osetim njegov ritam i kako pulsira. Posmatram kako ljudi hodaju, njihovo raspoloženje, promatram kako provode vreme i pokušavam da se povežem sa tom kolektivnom energijom. Takođe mi je uvek zanimljivije da grad doživim iz lokalne perspektive. Odmah se uključi i profesionalna deformacija, pa posmatram izloge, fasade, natpise, materijale, osvetljenje, restorane, barove, način na koji je nešto upakovano ili predstavljeno. Imam utisak da mi mozak neprestano skenira okruženje i registruje stvari koje većina ljudi verovatno ni ne primećuje.
Da li umetnost i arhitektura za tebe nastaju iz istog mesta ili imaju potpuno različite uloge?
Iako umetnost i arhitektura mogu da imaju različite uloge, u mom slučaju nastaju iz istog mesta. Često proces projektovanja prostora poredim sa nastankom slike. Od praznog platna, sloj po sloj, kroz dodavanje i oduzimanje, postepeno se gradi celina. Tek kada se uspostave vizuelna i prostorna hijerarhija, ritam i harmonija, mogu da kažem da je projekat spreman za prikazivanje i na neki način uokviren. Zbog toga arhitekturu i dizajn ne doživljavam isključivo kao rešavanje funkcionalnih problema, već i kao stvaranje atmosfere i emocije. U tom smislu, moj proces je verovatno mnogo bliži umetničkom nego što se na prvi pogled čini. I u umetnosti i u arhitekturi tragam za istom stvari, za tim trenutkom kada svi elementi dođu na svoje mesto i nastane osećaj harmonije koji ne može u potpunosti racionalno da se objasni, ali se jasno oseća.
Koji je najvažniji životni događaj koji nije imao veze sa arhitekturom, a najviše je uticao na tvoj rad?
Verovatno moj prvi odlazak u Njujork. Otišao sam sa određenim očekivanjima, delom oblikovanim filmovima, serijama i slikom grada koju sam godinama nosio u glavi. Međutim, dočekala me je potpuno drugačija realnost. Prvo je usledio svojevrstan šok, a onda sam, kako su dani prolazili, počeo da razumem ritam grada i način na koji funkcioniše. To iskustvo nije promenilo samo moj pogled na Njujork, već i na rad, stvaranje i sopstvene ambicije. Tamo sam prvi put osetio koliko su razmišljanje, brzina, otvorenost i nivo igre drugačiji kada se nađete u okruženju koje okuplja ljude sa velikim idejama i velikom energijom. To je verovatno bio jedan od najvećih mentalnih pomaka koje sam doživeo. I danas ga na neki način još uvek artikulišem, procesuiram i pokušavam da integrišem u svoj rad i način života.
Šta te danas inspiriše više nego pre deset godina, a šta je potpuno izgubilo moć da te zainteresuje?
Danas me više inspiriše ono što stoji iza stvari nego njihova spoljašnjost. Nekada sam bio fasciniran formom i vizuelnim utiskom, dok danas mnogo više pažnje obraćam na narativ, kontekst i nameru. Zanimljivo mi je kako jedan detalj, materijal, ritual ili pažljivo osmišljeni trenutak može da nosi više emocije i značenja od nečega što je spektakularno i grandiozno na prvi pogled. Vremenom sam shvatio da me sve manje fascinira forma sama po sebi, a sve više priča, suština i osećaj koji nešto ostavlja iza sebe.
Šta je za tebe individualizam nad konformizmom?
Verujem da upravo kroz individualizam razvijamo sopstveni pogled na svet, preuzimamo odgovornost za svoje izbore i stvaramo prostor za inovaciju, bilo da govorimo o poslu, kreativnosti ili načinu života. Sve što ima istinsku vrednost obično nastaje onda kada se usudimo da mislimo drugačije. Konformizam često nudi sigurnost, ali retko vodi ka stvaranju nečeg autentičnog.