Zamislite lek inspirisan LSD-jem ili psilocibinom koji ne menja percepciju, ne zahteva višesatnu seansu sa terapeutom i ne vodi vas ni blizu onoga što obično zamišljamo kada čujemo reč „psihodelik“.
Upravo takva ideja trenutno privlači pažnju naučnika, biotehnoloških kompanija i investitora. Nova generacija eksperimentalnih terapija pokušava da izdvoji ono što bi moglo biti najvrednije kod psihodelika, sposobnost mozga da se lakše menja i stvara nove veze, a da potpuno ukloni halucinacije.
Drugim rečima, pitanje više nije samo mogu li psihodelici da pomognu kod depresije, već da li je za taj efekat uopšte neophodno psihodelično iskustvo.
Šta ako je najvažnije ono što se dešava posle „trip-a“
Veliki deo ove priče vezan je za istraživanja profesora Davida Olsona sa UC Davis-a. Njegov tim godinama proučava šta supstance poput psilocina, LSD-a, DMT-a i MDMA zapravo rade mozgu, mimo njihovog najupadljivijeg efekta.
U laboratorijskim i životinjskim istraživanjima pokazalo se da neke od ovih supstanci mogu da podstaknu stvaranje i reorganizaciju veza između nervnih ćelija. Upravo se ta sposobnost mozga da se prilagođava i menja naziva neuroplastičnost.
Odatle dolazi i ideja o neuroplastogenima: molekulima koji bi pokrenuli slične promene, ali bez promenjene svesti. Olsonov rad doveo je i do osnivanja kompanije Delix Therapeutics, koja danas pokušava da ovaj koncept pretvori u terapiju koja bi jednog dana mogla da izgleda mnogo više kao klasičan lek nego kao psihodelična seansa.
Ipak, tu treba biti oprezan. To što neki molekul podstiče promene u neuronskim vezama ne znači automatski da će izlečiti depresiju. Veza između neuroplastičnosti i terapijskog efekta deluje obećavajuće, ali još nije do kraja objašnjena.
Zašto farmaceutske kompanije žele psihodelik bez psihodelije
Najviše pažnje trenutno dobija Delixov eksperimentalni lek zalsupindole, poznat i kao DLX-001. U ranim ispitivanjima kod ljudi nije izazvao halucinacije niti tipične efekte psihodelika. U maloj studiji kod osoba sa velikim depresivnim poremećajem zabeleženo je i poboljšanje simptoma.
To ipak još nije dokaz da lek funkcioniše. Studija je obuhvatila mali broj ljudi i nije uključivala placebo grupu, pa će mnogo važniji odgovor dati naredna faza kliničkih ispitivanja.
Ali sama ideja objašnjava ogromno interesovanje industrije. Klasična psihodelična terapija podrazumeva pripremu pacijenta, višesatno iskustvo i medicinski ili terapeutski nadzor. Sve to je skupo, logistički zahtevno i teško primenjivo na veliki broj ljudi.
Lek koji bi mogao da ponudi deo istog terapijskog potencijala bez „trip-a“ potpuno bi promenio računicu. Zato se u istom pravcu kreću i druge kompanije, među njima Enveric i Seaport Therapeutics, mada su njihovi kandidati još u ranijim fazama razvoja.
Možemo li da izbacimo upravo ono što psihodelike čini posebnim?
Tu priča postaje mnogo zanimljivija. Jer šta ako halucinacije, snažne emocije i osećaj potpuno drugačije perspektive nisu samo neprijatan dodatak terapiji, već njen važan deo?
Kod klasičnih psihodeličnih terapija pojedine studije pronalazile su vezu između intenziteta subjektivnog iskustva i kasnijeg poboljšanja simptoma. Problem je što je takve rezultate veoma teško precizno tumačiti: kada neko uzme snažan psihodelik, gotovo sigurno zna da nije dobio placebo.
Zato još nemamo definitivan odgovor. Moguće je da će medicina uspeti da izdvoji korisnu biologiju psihodelika i spakuje je u običnu tabletu. Ali moguće je i da upravo iskustvo koje naučnici sada pokušavaju da uklone igra mnogo veću ulogu nego što mislimo.
Upravo zbog toga je nova trka za psihodelicima bez halucinacija toliko zanimljiva: ona ne pokušava samo da napravi novi lek, već da odgovori na mnogo veće pitanje – šta je zapravo ono što kod psihodelične terapije leči?