Nekada određeni događaji ne postoje u ličnom sećanju, ali ih doživljavamo kao da su naši – dobro došli u svet vibestalgie, estetskog pravca i emocionalnog fenomena koji evocira kolektivne, imaginarne uspomene na prošla vremena, čak i kada ih nismo nikada iskusili.
Ovo nije baš klasičan retro trend, više je senzacija, osećaj, atmosferična iluzija prošlosti koju prepoznajemo, iako je zapravo izmišljena, barem za nas. Za razliku od klasične nostalgije koja nas vraća u detinjstvo koje jesmo proživeli, školsku klupu ili letovanje u Budvi te ’98, vibestalgia nas vodi u paralelnu vremensku dimenziju u kojoj nismo živeli – ali je osećamo kao svoju.
Šta je zapravo vibestalgia?
Gen Z, digitalna generacija odrasla u haosu informacija, instant sadržaja kao i ozloglašenog AI generisanog, čezne za dubljom povezanošću, za nečim toplim, dodirom ljudskosti i duše. Vibestalgia je njihov alat (ali i naš) da se poveže sa emocijama kroz estetiku koja odiše nečim poznatim, a opet neuhvatljivim. Evo da bude još jednostavnije, pojasnićemo na primerima. Gledate reklamu za brend sokova, kamera snima devojku koja vozi bicikl kroz maslinjake u zalazak sunca. Vetar joj mrsi kosu, ona nosi jednostavnu lanenu haljinu, pije iz staklene boce dok sunce sija u pozadini. Čuje se muzika nalik nekim italijanskim od pre 40 godina. Sve deluje kao iz nekog starog, lepog vremena. Ali vi nikada niste bili u Italiji, i nikada niste vozili bicikl u maslinjaku, ali nešto u toj sceni deluje poznato, prijatno i nostalgično. Budi u vama emociju. To je vibestalgia. Ili zamislite da naiđete na profil koji koristi mutne, grain filtere, na fotografijama toplih boja, kao da su fotkane analognim aparatom. Na slici je sto sa kariranim stolnjakom, stara porculanska činija ispunjena trešnjama. Ispod piše ’’Letnje popodne kod bake.’’ Ali vi znate da ta osoba nikada nije živela na selu, možda ni baka nikad nije imala ovakve činije. To je kreirana atmosfera prošlosti, ne one stvarne, već one zamišljene. Long story short – vibestalgia je kada nas neka slika, ambijent podsete na nešto što nismo doživeli zaista, ali se osećamo emocionalno povezano sa time što vidimo.
Estetika kao vremeplov emocija i zašto nas toliko privlači?
Vizuelno posmatrano, vibestalgia se prepoznaje po zrnastoj teksturi (grain), filmskim filterima, toplini zlatnog sata i estetici koja poziva na odmor od svakodnevice. Nešto između filma sedamdesetih, oglasa iz budućnosti i porodičnog albuma. Ta mešavina realnog i imaginarnog, prošlog i zamišljenog, upravo je ono što ovu estetiku čini tako privlačnom, posebno u eri u kojoj je sve ili prešareno ili sterilno. Ona počiva na potrebi da se osetimo povezanim, da pronađemo smisao u haosu savremenog sveta. Ona nudi bekstvo, ali ne u eskapizmu detinjstva, nego u zamišljenom univerzumu u kojem sve teče sporije. Danas uglavnom algoritmi odlučuju kakav ćemo sadržaj da vidimo, ali vibestalgia tu pronalazi način da dopre do nas i omogući nam da osetimo, doživimo emociju koja ipak nije izveštačena, da budemo deo trenutka koji možda nikada nije postojao, ali ga ipak razumemo do srži.
Gde nas vodi ovaj trend?
Iako je započeo kao deo Instagram moodboarda, on se širi. Očekujte ga u velikim kampanjama, na bilbordima, u reklami za automobil. On je način da se razbije era hiperrealnosti i digitalne uniformisanosti, emocionalni otpor i vizuelna poezija koja simbolizuje potragu za nama samima u svetu koji je sve manje stvaran.