Kada teniser sa 24 Grand Slam titule i 39 godina odluči da na US Openu igra mešoviti dubl, najlakše je to protumačiti kao znak da se velika karijera polako okreće zabavnijim formatima.
U slučaju Novaka Đokovića, stvari ipak deluju drugačije. On u Njujork stiže kao peti teniser sveta i sa Arinom Sabalenkom, trenutno prvom igračicom WTA liste, igraće novo izdanje US Open Mixed Doubles Championshipa 25. i 26. avgusta. Umesto oproštajne turneje, sve više gledamo sportistu koji pokušava da pronađe održiv način da i dalje bude deo samog vrha.
Manje turnira, ali isti veliki ciljevi
Najveća promena u Đokovićevoj karijeri danas možda nije u njegovoj igri već u kalendaru. U ovoj fazi cilj više nije gomilanje nedelja na prvom mestu ili igranje gotovo svakog velikog turnira. Mnogo važnije postalo je pitanje gde vredi potrošiti energiju.
Tokom leta povukao se sa Mastersa u Montrealu, dok je u Sinsinatiju posle poraza otvoreno govorio o fizičkim problemima koje su dodatno pogoršali vrućina i velika vlažnost. To nije neobično za sportistu od 39 godina. Neobično je što, uprkos tome, i dalje pripada svetskom Top 5 i što je ovog leta stigao do svog 15. polufinala Vimbldona.
Drugim rečima, pitanje više nije može li da igra kao nekada, već koliko često mora da igra da bi i dalje bio opasan kada je najvažnije.
Zašto mu ovaj format zapravo odgovara?
US Open je prošle godine potpuno promenio mešoviti dubl i pretvorio ga u kratak, koncentrisan događaj sa velikim imenima iz singla. Ove godine glavni žreb ima 16 parova, a do polufinala se igraju skraćeni setovi do četiri gema. Za Đokovića je to gotovo idealan format: takmičarski je, atraktivan i dovoljno kratak da ne mora da ugrozi njegov glavni cilj u Njujorku.
Posebno zato što pojedinačni turnir počinje tek 30. avgusta, četiri dana nakon završetka mešovitog dubla. Partnerstvo sa Sabalenkom zato više liči na kontrolisan ulazak u atmosferu Grand Slama nego na sporednu epizodu pred penziju.
Između vrhunske forme i penzije postoji još mnogo prostora
Profesionalni sport dugo je počivao na prilično jednostavnoj logici, ili si dovoljno dobar da igraš sve i osvajaš, ili se povlačiš. Đokovićev poslednji deo karijere pokazuje da između te dve krajnosti postoji mnogo prostora.
Manje turnira, pažljiviji oporavak, drugačiji formati i insistiranje na nekoliko velikih ciljeva mogu postati model za generacije koje dolaze. Produžena karijera tada ne znači pokušaj da sportista sa 39 godina živi kao da ima 25, već prihvatanje činjenice da mora da promeni način na koji se takmiči.
Zato mešoviti dubl u Njujorku nije naročito zanimljiv zbog toga što Đoković igra sa Sabalenkom. Zanimljiviji je zbog onoga što govori o njemu – čak i posle dve decenije na vrhu, još pokušava da pronađe nove načine da ostane tamo.